Ja ti kažem da je pogrešno viriti kroz rupice. Rupice na cirkuskoj šatri, rupice u ključaonicama na vratima soba tvojih ukućana, špijunke na ulaznim vratima tuđih stanova. I kroz lupe i mikroskope. Ja ću ti reći šta je ispravno, jer ja griješim, pa znam. Tačnije, reći ću ti šta nije ispravno. Šta jeste, zaključi sam. Pa, imaš dvadeset i jednu godinu. Kao i ja. Moj si vršnjak. Dok smo ležali na travi iza naše zgrade, držeći se za ruke, ispričao si mi da si gledao gola tijela muškarca i žene kroz rupice u cirkuskoj šatri u tvom selu. To se, naravno, desilo nakon predstave i prije nego što si se ti preselio u grad u kom smo se upoznali. I rekao si da su se ljubili u usta. To mi je bilo čudno, zašto u usta kada već imaju toliku nagu površinu na raspolaganju. Znala sam tada da je to sve pogrešno. I ti i ja na travi i naše ruke i njihovi poljupci. To mi je rekla majka, to me je ona naučila. I onda si rekao da je muškarac ženu ljubio po grudima i ja sam osjetila toplinu između nogu. I ti se osjetio i opet smo znali da to nije ispravno. Onda si ti učinio ono što te je tvoja majka naučila, pokvario si priču. Možda si to izmislio, možda si rekao istinu. Ipak, postupio si ispravno. To ti ja kažem, pjesniče. To sam ti rekla i onda kada si bio u teget hlačama do koljena i prugastoj majici, to ti kažem i sada kada nosiš jeftini sako na promociji tvoje zbirke, koja je opravdanje za sve. Nema veze, kažeš ti meni, što si nakon mene jebao ovu i onu, ja sam u njoj opjevana, pa to sve riješava. A tamo, ispod šatre, muškarac je, po tvojim riječima, prestao da ljubi ženine grudi zato što su bile dlakave. Natjerao ju je i da te dlake iščupa. Tu, pod šatrom, pred njim, pincetom. I toplota iz međunožja, iz oba međunožja je nestala. Ja i danas imam dlake na grudima, pa ih ne čupam pincetom, niti voskom, jer me one štite. Štite me kada ne želim da mi neki muškarac ljubi grudi. Ja mu samo to kažem, kao što si onda ti meni. Moje grudi su dlakave, to čak nisu ni ženske grudi, to mu kažem i topline između nogu nestane.
Tog ljeta si me odveo na svoje selo. Majka je mislila da nije ispravno da spavam kod tvoje babe i dede u kući. I nije bilo. Ali, tvoja majka je olako pomislila da je to u redu i ona nas je odvela. Tamo sam se družila sa djevojčicom čija je majka bila frizerka. Nas dve bismo se zatvarale u malu drvenu kuću u dvorištu njene bake i igrale se. Ta igra nije dobra. Ti si me tražio, zvao si me, želio si da bacamo kamenje u bunar. Ni to nije bilo ispravno, tvoja bi nam majka iščupala nekoliko pramenja iz kose da je našla kamen u bunarskoj vodi. Ali, nije, jer mene nije bilo tu sa tobom, da bacam kamenje, a onda tebi samom to ni nije bilo zabavno. Ja sam bila sa njom. Ti si bio sam. Izvini. Ti si moj najstariji prijatelj. Najduže te poznajem. A nju sam upoznala tek tog ljeta, kada si me doveo u svoje selo.
Ona je bila debela i imala je ogromne grudi. Makar su se meni tada činile ogromnima, jer sam ja bila mala, jer nisam imala nikakve grudi. I plašila sam se da porastu. Ako porastu, molila sam se za to da budu dlakave. Makar oko bradavica kako si mi ti pričao. Ležale bismo na drvenom krevetu i gledale neku sapunsku operu. To je meni isto bilo zabranjeno. Mama i tata su rekli, ti si pametna djevojčica, narativi koji se protežu u sto pedeset epizoda sa banalnim izjavama ljubavi, invalidima koji prohodaju, razdvojenom braćom koja se pronalaze, nisu za tebe. Ja do danas ne znam kakve su to banalne izjave ljubavi, a kakve uzvišene. Samo si mi je ti jednom izjavio, i više niko, pa ne mogu da uporedim. Tada, kad si ti zaista izrekao, kada je osjećanje dobilo zvuk u mojoj sobi, nije mi djelovalo nimalo glupo. Ali, šta sam znala, bila sam klinka od sedamnaest godina. Danas više ne gledam sapunske opere. To ne činiš ni ti. Ja sam ponosna na nas dvoje. Ipak, frizerkina ćerka ih je voljela. Voljela sam ih i ja, tada. Najljepše je bilo to što smo mi u selu kod tebe proveli sedam dana. To je značilo pet sedmičnih epizoda i sve reprize vikendom. Sve i jedna za redom. Odlučila sam da ne gledam seriju radnim danima, to sam vrijeme provodila sa tobom. Tebi sam rekla da me serija ne zanima, a u stvari sam čekala subotu da bih sa njom mogla da provedem nekoliko sati na krevetu. Zadovoljstva su veća kad duže traju. Nikada nisam bila od onih koji uzimaju sve na kašičicu. Ja sam uvijek gutala sve odjednom, pa kad nestane, šta je tu je. Ne ljuti se, vjetropiru, ne ljuti se fićfiriću. Pa, ti me poznaješ najbolje. Kome bih ovo mogla da ispričam, osim tebi?
Ti si me vodio u obor sa svinjama i na njive zasađene paradajzom. U oboru su bile svinje sa probušenim nosevima. Divlje svinje, koje su se nekako pretvarale da im je koža ružičasta, a ne siva, da im je njuška manja, da su pitome, da ne jedu svoje mladunce. Nasloniš se na ogradu i znaš, svinja i dalje ima grubu kožu, čekinje, sve same neprijatne stvari, bez obzira na tu besmislenu ružičastu boju. Oboje smo zamišljali da ližemo kožu svinja i da nam se jezici raskrvare od čekinja. Pogledam te i vidim, krv ti lipti niz usta. I oboje znamo, nisu ove svinje u oboru one koje proždiremo na slavama. Neko nas laže, neko zatvara divlje svinje u naše obore i tjera nas da govorimo da im je koža ružičasta a repići uvijeni.
Jeli smo lubenice koje nam je tvoja majka isjekla na kriške i onda smo hranili svinje preostalim korama. Bile su tako sočne, da smo i mi kao svinje glodali kore, jeli smo i onaj svijetlo zeleni dio, sjećaš li se? Bio si tako sladak. I tako proždrljiv. Bacali smo kore lubenica u obor i gledali kako za tren nestaju u digestivnom sistemu svinje koja bi ih se prva dokopala. Obor nam se činio ogroman, nesaglediv. Ljutili smo se što su one imale na raspolaganju mnogo prostora za igru, za razliku od nas. Mi smo imali samo dvorište, omeđeno drvenom tarabom, jer bi nam tvoja baka rekla da griješimo ukoliko bismo se spustili niz cestu, do šume. Ljutilo nas je to, svinje, pa imaju cijeli obor, a mi, djeca, samo to dvorište. Obor je bio zajednički. Pripadao je i svinjama i ljudima, ali samo odraslim.
Ti, smeteni dječače, kasnije si stavio dve minđuše u svoje tijelo. Nisi me podsjetio na te svinje sa probušenim nosevima, ne tada. Stavio si minđuše u svoje lijevo uho. Jedno vrijeme mnogo sam voljela ukus metala na svom jeziku i stavljala sam tvoje uho u moja usta. Sisala sam te dve minđuše satima. Sada to više ne radim. Ti si poslije mene upoznao mnogo djevojaka u onom našem gradu. Ja jesam bila prva koju si na livadi iza zgrada držao za ruke, ali one poslije mene su bile ispravnije. I sada imaš jednu od njih. Ona je mlada. I srednjoškolka. Ja sam morala da je vidim, iako sam znala da griješim. Ti misliš da je ona ljepša nego ja, to si mi rekao kad sam insistirala da priznaš. I ja mislim to isto, ljepša je. Ali, ja se pretvaram da vodim život vredniji od njenog. Kao, nisam samo na tvom selu bila, putovala sam u Ameriku i ostalo, a ona je klinka koja se nije usudila dalje od Bodlera da čita.
Tada, kod tebe na selu, posmatrajući obor koji razdvaja tvoje dvorište i dvorište frizerkine ćerke, osjetila sam toplinu između nogu. Željela sam da dođem do nje, a znala sam da još uvijek nije taj dan, još uvijek nije subota, kada gledamo pet sedmičnih epizoda. Mama i tata ne treba da znaju. Ni da gledam sapunske opere, ni da želim da budem tako lijepa kao djevojke iz njih, ni da frizerkina ćerka leži do mene i grije me svojim velikim tijelom. Obećaj mi. Ti sve znaš. Ti si me najviše usrećio. I najviše povrijedio. Kao uostalom i ja tebe. I onda, kada sam otišla sa njom, a i mnogo puta poslije toga. Ništa od toga, mama i tata o meni ne znaju. Sve si samo ti znao, pa zaboravio.
Preskočila sam ogradu, onako iznenada, i našla sam se u tom prostranstvu. U oboru. Poražavajuće je, što je i on bio omeđen. Nisam te pozvala da mi se pridružiš. Naravno, sjećaš se, jer svaki put kad te neko negdje ne pozove zaboli. Na rođendan, na izlet, u obor sa svinjama. Oprosti. Nije trebalo da prođe još mnogo vremena da i ti meni uzvratiš istom mjerom. Svinje su bile svuda i ja sam se, prirodno, uplašila. Ako majka sazna, ako majka sazna, ako majka sazna. Bila sam prljava u oboru sa svinjama i prekršila sam zabranu tvoje bake. Ružičasta boja, siva boja, dlake na mojim grudima, njihove čekinje, probušena njuška, tvoje dve minđuše, seks sa drugim osobama, seks sa životinjama, seks sa osobama istog pola. Ništa od toga nije strašno kao seks sa drugim osobama. Onima koje nisu ti. Čim sam spavala sa nekim drugim, ko nisi ti, onako 'ladno sam mogla neko dijete da silujem. Svinje u oboru su postale radoznale. Željele su komad mene, komad moje odjeće. Popela sam se na drvo. Ja griješim i griješim i griješim.
Dosta kasnije, ti i ja smo slušali muziku i ležali na krevetu u mojoj sobi, sa ugašenim svjetlom. To je bilo onih dana kada smo se pretvarali da smo zaljubljeni jedno u drugo. I tada nismo griješili. Svi su govorili, to je ispravno, pa vi se jako dugo poznajete, još otkako je on iz sela došao u grad. Vi ste krasna djeca. Te dane oboje zovemo najsrećnijima. Ali zaboravljam ih. Danas imam samo riječi. Znaš li, nestaško moj? Ja svima kažem ja sam voljela, on je volio, ali ja ne znam da li je to istina. Samo se pretvaram. Da, tada smo bili srećni, a kakvi bi drugačiji bili? A pamtim te trenutke, pamtim ali ih ne osjećam. Znam sigurno, par puta otkada te poznajem, osjećala sam niko mi ne treba, niko osim tebe. Niko. Neka svi umru, svi osim tebe, i ja ni trepnula ne bih. Bio si mekan, i poslušan i voljela sam tvoje minđuše da stavljam u usta. A danas se samo hvalim da sam nekad osjećala ono što je ispravno. Ja sam voljela. Vljela sam dječaka. I željela sam da se udam za njega. I da mu rodim djecu. Mi smo se poznavali dugo, pa još od njegovog dolaska u grad. Ja sam poznavala njegovu majku i babu i djedu, gotovo onoliko dugo koliko i njega. I to je bilo lijepo i dobro.
Onda, u oboru, na drvetu, nadala sam se da smo toliko bliski, da ćeš umjeti da pročitaš moje misli. Smijala sam ti se sa drveta i mahala ti, a mislila sam da znaš da sam preplašena i da je vrijeme da se igramo dječaka i djevojčice, ali onih pravih. Djevojčici treba pomoć. a dječak je spasava. Ti to nisi htio da znaš. Samo si mi mahao. U tom trenutku sam te mrzela. Eto, sad kad ti to pričam, smiješ se, misliš da pretjerujem. E pa, nije tako. Mada, u pravu si, ja opet namam nikakav dokaz ni da sam te mrzila. Možda sam zapravo bila sasvim zadovoljna tvojim ispravnim ponašanjem. Ti nećeš ući u obor, nećeš zagaziti u blato, bićeš čist za svoju majku.
U ono vrijeme, opet mnogo godina poslije tora, a kad smo bili par godina mlađi nego sad, voljeli smo se. I ti sad pišeš o tome. I ja sad pišem o tome. I sad ti pričam sve ovo, baš sad, pred tvoju promociju knjige. Sad kad smo veliki i ponosni jedno na drugo. Oboje studiramo i oboje smo već zaradili neke pare. I živi smo, dišemo. i mi smo oni koji idu u pozorišta. I u parkove. I mi ne slušamo narodnjake, kao frizerkina ćerka. I mi znamo šta je elektro pop. I mi ne jedemo brzu hranu. Oboje kuvamo. Mi smo to naučili. E tad, kad smo bili nešto mlađi, nismo voljeli da idemo u pozorište i nismo kuvali. Sa sedamnaest smo mnogo pili. Tada smo najviše griješili, ali smo mislili da nešto znamo. Ubijedili smo jedno drugo da naše majke ne znaju šta je ispravno i da su droge dobre. I koncerti. I malo sna. I brza hrana. Jedno drugom smo bili opravdanje.
Tada si ti preskočio ogradu mentalne bolnice u našem gradu, jer u to vrijeme je to postao i tvoj grad. Ja sam te naučila kako da govoriš, da niko ne prepozna odakle si. Čuvar te je opomenuo, ali si ti trčao kroz dvorište ludnice, kao ja onda kroz dvorište obora. Osvetio si mi se, djelimično, jer me nisi pozvao da preskočim ogradu sa tobom. Nisam toliku hrabrost očekivala od tebe. Mislila sam, ludorije su moje ekskluzivno pravo. Samo ja znam šta je zabranjeno, pa to mogu i da kršim, a ti, ipak si došao sa sela, pa moram da te podučavam. Otkud sad odjednom tebi tolika smjelost? Ali, ipak sam se zaradovala, pa nekog sam promijenila na ono što sam tada smatrala da je bolje. A sada, ma sada to više ne radimo, sada imamo dvadeset i jednu i ne preskačemo nikakve ograde.
A na selu je, prirodno, došla i ta subota. Probudila sam se rano, nisam mogla da dočekam frizerkinu ćerku i pet epizoda serije. I to jedna za drugom. Ne moraš da čekaš do sutra da vidiš šta će sljedeće da se dogodi, nova epizoda se odmah prikazuje. I ti vjeruješ da će dvoje zaljubljenih na kraju biti zajedno, i da će sirotica napokon da se obogati i da će da prestane da prodaje cvijeće na ulici. Tvoja baka nam je napravila pitu sa sirom. I pili smo mlijeko. Kravlje, domaće mlijeko. Ponekad smo išli u štalu, ali nakon što sam vidjela tvoju baku kako muze, nisam više željela tamo ni nos da pomolim. Čak sam i plakala. A to si vidio samo ti. Mislim da si znao zašto. Nisi? Čudno, bila sam sigurna da si i to morao to da primjetiš. Kravlje vime bilo je dlakavo. Ja nikada nisam muzla kravu, ja sam gradska djevojka, ti si ipak sa sela. Možda je tebi prirodno da na grudima rastu dlake. Meni nije. I nije. I pitao si me poslije doručka šta ćemo, ovo nam je posljednji dan na selu. A ja sam ti rekla da idem kod frizerkine ćerke. Otrčao si u kuću, nije me zanimalo. Ne znaš nikad šta ja hoću. Da ti nacrtam, da ti otpjevam, ne bi ti shvatio da sam ja tad stvarno htjela da budem sa njom.
U tvom selu, svi imaju mnogo kuća. Jednu u kojoj žive ljudi, drugu u kojoj žive životinje, pa onda ambare, pa ljetnje kuhinje, kako su ih, čini mi se, zvali. Frizerkina ćerka i ja smo bile u ljetnjoj kuhinji. Tu smo imale krevet i televizor. Tačno u podne počinjala je prva epizoda. Ja sam upalila televizor daljinskim upravljačem. Nisam znala gde si ti. Zamišljala sam da ležiš na nekoj livadi i da ti se jede lubenica. Ona je ležala na krevetu i gledala seriju. Ja sam sjedila. Ona je bila velika, a ja sićušna. Uhvatila me je za nadlakticu i rekla mi da legnem pored nje. Takvu toplinu nisam osjetila nikada prije, ni poslije toga. Možda zato što niko prije ni, poslije nje nije bio tako debeo, tako ogroman. Ona mi je rekla da se igramo mame i tate. Ja moram da budem tata. Tako ona naređuje, ona je starija, ona zna šta je ispravno. Ali, ja hoću da budem mama. Da sam se s tobom igrala te igre, ja bih sigurno bila mama. I ona mi je rekla da sam čudna. Da sam drugačija kada igram tu igru i sve druge igre. Ja griješim, ja griješim, griješim. Ali, ne mogu drugačije. Kako to? Moji tata i mama su muško i žensko. Moj tata je muškarac. Moja mama je žena. I to je ljubav. Oni su se voljeli i tako sam nastala i ja. Kako onda da smo ona i ja tata i mama? To nije ispravno i ja sam znala da griješim. Ali frizerkina ćerka nije mislila tako. Ona je bila glupa i ružna. Ali niko me nije prije i poslije nje grijao onako. Sa tobom mogu da pričam o ovom. Ne ljuti se, ne bjesni. Znam da za pola sata treba da izađeš pred sve te ljude, koji ne znaju ništa o tebi i da im recituješ svoju poeziju. Ali, baš zato sam sad morala da ti kažem. Eto, da sve upropastim, nisam ponijela žilet na tvoju promociju. Samo sam obukla malu haljinu i štikle i izgledam sjajno. Nemam taj žilet, pa da zarežem jezik, da ti slučajno ne kažem nešto što ne želiš da čuješ na tako važan i izuzetan dan kao što je ovaj. Sa njom nisam mogla ni o čemu da razgovaram. Šta zna glupa frizerkina ćerka? Pa njoj je potpuno svejedno da li smo nas dve mama i tata ili mama i mama ili tata i tata. Kako može tako? Ona nije kao mi. Ona neće doći večeras na tvoju promociju. Niti sutra kada naš drug bude imao svirku. Ona prosto voli da se dodiruje. I da gleda lijepe ljude na ekranu.
I pristala sam da se igramo te glupe igre. Ja nisam više znala da li će dvoje zaljubljenih cijeli život biti zajedno i bilo mi je svejedno. I za Kasandru, i za Luis Davida, i za Akapulko, i za besmrtnu dušu koju dobijaš ako se ispovjediš svešteniku me nije bilo briga. Samo me je tijelo interesovalo. Tijelom sam je osjećala. I onda nas je pozvala njena baka. Trgnule smo se i zakopčale ono malo odjeće što smo skinule jedna drugoj. I ja sam mislila da nikada majci neću moći u oči da pogledam. Čim me vidi, ona će znati kako sam sagriješila. Znaće da sam bila dječak kad je trebalo da budem djevojčica. Znaće i za lubenice i za obor, što je još gore znaće za ovo, ljetnju kuhinju, sapunice i nju, frizerkinu ćerku.
Otrčala sam u dvorište tvoje bake i djede i dozivala te. Nisam znala koliko je vremena prošlo. Sad se sjećaš, a? Dobio si temperaturu tad. E, pa da. Ne znoji se, smiri se. Ti si veliki pjesnik i veliki dječak sad. Na selu mi nisu dali da te vidim, da se ne bih i ja razboljela. Tvoja majka je obećala mojoj da će sve biti u najboljem redu. Legla sam na drveni sto ispod vinove loze. Čini mi se da si pričao da su svinje jednom pobjegle iz obora i popele se na sto? Nisi mi ti to pričao. To je pričala tvoja baka. To se desilo poodavno. Nije to ona pričala. To je bio moj san. To je bio tvoj san koji si mi ispričao. To smo samo zamišljali kada nam je bilo dosadno. Ja sam to tebi ispričala.
Kada smo se vratili u naš grad, opet smo ležali na livadi, držali se za ruke i satima razgovarali. Ja ti do sad nisam rekla gde sam provela onu subotu. Ti tvrdiš da su tvoje pjesme o našem tinejdžerskom dobu, kada smo se voljeli kao muškarac i žena. Možda su ipak o djetinjstvu. O onom vremenu kada sam te iznevjerila. O tome se piše. Ko još piše onda kada je srećan ili kada ima nešto pametnije da radi?
Imaš i ti meni nešto da kažeš. Šta je to? Požuri. Pa, čuješ li već žamor u sali? Tamo su i tvoja i moja majka. Obje čekaju da kažeš nešto o njima ili njihovoj djeci. Znam, vjetropiru, znam. Znam kako je izgledao plafon tvoje sobe onda kada si imao temperaturu onog ljeta na selu. Po njemu su se igrale linije. Izuvijane, debele i kratke. Crvene. Plave. Žute. Zelene. I narandžaste linije. Pokušavao si da vidiš odakle izviru, pokušavao si da upratiš gdje se skrivaju, i ponekad si u tome i uspjevao.
Plafon moje sobe uvijek može da izgleda tako. Ja samo prstima pritisnem kapke i kroz njih očne jabučice. Jako. Tad znam da ne griješim. Tad sam jedino sigurna da ne griješim. Otvorim oči, vidim linije. Ali nemam pojma ni odakle su, ni kuda bježe od mene. Ti si saznao, ali mi nikada nisi rekao.
Evo ga aplauz, to je za tebe, mališa. Izađi, sad.
Ja griješim. A ti si postao neko.
