из АЕРОПЛАНА БЕЗ МОТОРА

Ljubomir Micić

Дивне су дивне полазне станице
Макар куда над Европу
Високо изнад европских бордела и барова
Зар не безгрешна девице Мата Хари
Лађе или аероплани
Пловити кроз шарена мора уљена од бродова
Очепити курје око леди Асквит
На футбалском стадиону Ливајтана
Најзад
У деветом небу гледати радиофилм

                                    ЕВРОПА

                                       ИЛИ

                         СМРТ НАДУВЕНЕ ЖАБЕ


Макар Мадагаскар
Афганистан или Куку-нор
Занзибар или Хамилтон
Урал или Дурмитор
Аргентина
Екватор
Кангару




Морнари
Оџаци
Сирене
Топови
Турбине
Капетани

                                 има ли још
                                     места
                                        за
                           балканског човека?

Гле сањају уморни крмилари
Упркос романтичких снова
Изменићу песнички ред на јави
Нека
Нека их свију песника на земљи
Још једино нови песници бране срце и душу новога живота
Не мари
Жене на велико рађају после морске болести
Жене љубе прње у које повијају децу
Зато не волем сањиве песнике ни слинаве жене

У сну
Забадава сам бежао од каљавих поплава
И узалуд се кочоперио у краљевском перју
Заправо гацам балканско блато и спотичем се о костуре
У очима моје рогате судбине
Нисам нашао луку




Ноћу
Бацао сам црне крпе у наказне образе оглоданих дана
А јутром својој жени милујем дивне кукове и плећа
Ако девичански допусти

Људи
Не бојте се моје љубави
Доста су локали нашу крв
Млека Млека Млека
сунчанога млека
Плачите хуманисти
Данас варварски мислим
Сутра ћемо опет бити ајдуци човечанства

Алооооооооооооооооооо
Скачем лудоглаво у мој идеоплан
Да сломим шупље моторе свих фабрика курвањске штампе
Јао побеђени
Јао победници
Усмртићу својим идеопланом све западне пилоте
Већ сам савио паневропску кичму преко Дунава
Дигао сам Балканцима мост без гвожђа и без репарација

Алооооооооооооооооооо




Наш мост је земаљска дуга
исток против запада
Ево: наша нова слобода: мост
Ено: ваш нови живот: пад
Трес о земљу
Трес — по-трес — Трес — по-трес — Трес — по-трес
У славу мене
Моји земљаци чекају време да ме искљују гаврани

Деде килави мудраци
Напните лукове антизенитисти од Ламанша до Црнога Мора
Прободите ме у зенитоносном лету
Хеј
Високо над храшћем пуцаћу у смрт

Каква чуда и покоре
Ваздушни валови севају кроз призму мог малога мозга
Лежећи на бунтовној кичми
Често с исуканом жилом међу ногама
Ја управљам бољшевичком револуцијом метакосмоса
ој ………….. куку ………….. леле
Љубав ми је закачила срце — срце моје динамомотор
О главну струју електричне централе
Лудило гоњења проклиње стрмоглаву варош Београд




Јер
зенитизам је пропелер балканског континента
Нека се зна
Балкан је младо мушко
Европа је стара курва и оцвала љубавница Балканова
Нека буде свуда Балкан што ви зовете Европа
Од искона
Балкан је то
Нека буде воља твоја мој луди идеоплане
Ајдемо другови црни и бели
виа зенит
Тррррррррррррррр Тррррррррррррррр Трррррррр

У свим сијалицама клепећу балканска звона
— да се сломе европска крила
— да прсну берзанска стакла
— да прасну вакуумни простори свих буржоазија на земљи
— да се стропошта смрдљиво старо
— да дивљачки клија ново
                                  ново
                                  ново
Свуда наопако
Увек против вечности
Гдегод је ударила шака мојих бесних очију
Доле вечност
Живео живот живога живота




Можда се и варамо у облику земље
Зар само три аероплана постигоше светски рекорд
Браво…
Отвара се најзад ћелија моторних лобања
Мрве се културне опне као орахове љуске
горак је плод цивилизације
на балканском континенту
ураааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааа
Можда је нови живот шкољка горућих слапова
— полетети дубоко
— путовати степама
— победити културу
— падати високо
— певати варваре људе
— пркосити цивилизованом човеку
све је можда само дело дивљачких слапова
Нијагара
Волга
Вардар
Само дивљачки слапови су моћни
    дивљачки слапови су сурови и горди
    дивљачки слапови рађају електричну снагу
Тако је радио мој балкански побратим
Први откривач телеграфије без жица
Српски електрогеније Никола Тесла

1922

Read the English translation

Aeroplan bez motora, billed as an “anti-European poem” by Micić, was published in 1925 as an imprint of the Zenit circle’s press, but had been written earlier and shared at Zenithist soirées held in Belgrade in previous years. Micić was a leading spokesman of the Yugoslav avant-garde, whose poetics often adopted a sardonic, incendiary tone and inspired a sense of urgency in its bold-faced indictment of bourgeois, capitalist western Europe and its culture—which he deemed bankrupt. In an effort to build a new ideology and aesthetics of the subaltern, Micić coined the term “barbarogenius,” which he conceived as a new man, a mascot, and a hero of the Balkans. His depictions of the barbarogenius bore resonances of Nietzsche’s Übermensch. With the call for the Balkanization of Europe, Micić sought to build a case for the redemptive power of Europe’s proverbial other as an antidote to western European decadence.

Using the figure of the barbarogenius, Micić signaled the value inherent in Balkan man—the vital, dynamic, primal, and spiritual forces that were to be summoned against a rational, conservative, and putrefied West. Such an understanding is evident in verses that depict light bulbs ringing with the sound of Balkan bells, an homage to Nikola Tesla, whom he claimed as his Balkan brethren. Following the ban of Zenit and a stint in jail, Micić finally fled Belgrade to settle in Paris, but continued to develop this concept further while in exile, in a novel he wrote in French titled Barbarogénie, le décivilisateur, published in 1938.

As a poet, Micić tested and pushed the conventional limits of language through experiments with typographic representation, wordplay, and symbols. Lyric phrases such as “eyes of my horned fate,” “unsightly cheeks of haggard days,” and “fist of my eyes,” in their anthropomorphization of intangibles, are a mark of this playfulness.

In my translation, I set out with the aim of preserving the wordplay of the original, which makes for a fluid and incantatory reading experience. The poem opens:

Divne su divne polazne stanice

[Marvelous marvels boarding platforms are]

In another passage, Micić similarly introduces an earthquake as a double-edged symbol of destruction and renewal:

Tres o zemlju
Tres — po-tres — Tres — po-tres — Tres — po-tres

[Quake-o-earth
Temblor — tremor — Temblor — tremor — Temblor — tremor]

A literal translation would use variations of the compound word “earthquake.” Instead, I chose to use adjacent terms evocative of earthquakes, i.e. temblor and tremor. The alliteration and assonance of these two words made this seem a more appropriate aural equivalent.

Although influenced by the many contemporary European avant-garde movements of the time, Aeroplan bez motora exhibited a strong affinity to the futurists and their fascination with the technological advancements of the machine age. In recent decades, there has been a renewed interest in the Zenithist movement, prompted by a combination of factors, including the discovery of Micić’s papers in his Belgrade apartment upon his death, and the growing interest in assessing the influence of peripheral and global modernisms in the existing scholarship.

Ljubomir Micić was born in 1895 and died in 1971. Micić was a poet, writer, editor, actor, and, most notably, founder of Zenithism—one of the most significant avant-garde movements to emerge from the Kingdom of Serbs, Croats, and Slovenes. Micić studied philosophy at the University of Zagreb and is remembered as a trailblazer of Yugoslav modernism, a proponent of free verse, and a brash exponent of a new poetics that he dubbed “Zenithism” for its aspirations toward a new spiritual transcendence. Micić launched this wide-ranging avant-garde movement in 1921, along with its literary organ, Zenit, an international magazine of arts and culture published in Zagreb and Belgrade from 1921 to 1926. Internationalist in its scope and ideology, Zenit established links to other avant-garde movements throughout the continent—its manifesto was published in Serbo-Croatian, French, and German—beckoning international contributors, including Pablo Picasso, Filippo Tommaso Marinetti, and Wassily Kandinsky. The magazine experimented with the visual representation of textual characters and graphic design, and ultimately represented a melding of expressionism, cubism, futurism, Dadaism, and constructivism. Micić also founded a Zenithist press as well as a gallery to house and display art.

Suzana Vuljevic is a historian of modern Europe and the Balkans. She holds a B.A. in History and Comparative Literature from the University of Michigan and earned a Ph.D. in History and Comparative Literature from Columbia University. Her dissertation reconstructs the transnational networks of a largely forgotten elite group of liberal idealist intellectuals who coalesced around pan-Balkan initiatives in interwar southeast Europe. She translates poetry and short prose from Bosnian, Croatian, Serbian, and Albanian to English. Her translations of the work of Serbian poet Ljubomir Micić are forthcoming in Zenithism: A Yugoslav Avant-Garde Anthology (1921–1927) (Academic Studies Press, 2022), edited by Steven Teref and Aleksandar Bošković. Her translations from Albanian, of Ervina Halili’s surrealist collection of poetry, Amulet, appeared in Exchanges and in the inaugural issue of Balkan Poetry Today in 2017.