Тир, феничански град, назван по камену. Град на истоку, по мери Рима. Калдрма, терме и храм очували би се и више да их столећима није дотицао ветар пун соли. Сиви темељи, стубови без свода данас су тек обриси античког града. Ипак, улице су јасне. Њима сада први пут на раменима носим сина, обавио ми је руке око врата а онда, ставио влажне дланове на моје чело. Упире прстом у тле показујући гуштере чија се боја коже стопила са бојом песка, а потом показује увис ка гранама чемпреса које лагано подрхтавају. У Тиру нема птица као у Бејруту, повлаче се од мора ка либанским горама. Чује се само хук возила са цесте којом се иде на југ, у Накуру, на граници са Израелом.
Многе легенде прате давну историју града, становници их препричавају и данас, обликујући у своме кључу ликове и догађаје. По једној, у Тир се, бежећи пред римским прогоном склонио војсковођа Ханибал, после изгубљеног рата са Римом, наставивши даље. Неки кажу да је умро пошто је испио отров који је носио у прстену. Или верују како је умро од туге, жалећи за златним годинама свога краљевства на северу Африке. Док гледају остатке крсташког храма, други говоре о смрти Фридриха Барбаросе, сумњајући у познату причу да се славни цар утопио у реци пошто је пао са коња током крсташког похода.
*
На југу либанске земље споменици чувају приче о раскоши, трговини и поморским путовањима, али блиска историја лишена је узвишених речи. Недалеко од античког хиподрома налази се један од кампова, где од педесетих година прошлог века живе изгнаници из Палестине, без држављанства земље у којој су већ деценијама. Воћњаке у Јафи и укус поморанџи памте само најстарији који су стигли у Либан као деца. У берберницама, месарама, ресторанима, на неколико десетина метара од задњег контролног пункта, висе карте прапостојбине која је близу, а опет недокучива.
У пољима кукуруза и на плантажама банана раде бедуини из Сирије, који су се у потрази за послом доселили у Либан давно пре садашњег рата. На посао долазе на моторима, на глави носе беле шалове што се вијоре попут коњских грива, док се под точковима подиже облак прашине. Уз море је увек топло па су поља изјутра пуна измаглице а над таласима се надвије беличаста пара. Међу стаблима са гроздовима зелених банана има и покоја палма и понека скалупљена барака испред које се надничари одмарају, отпухујући колутове дима над наргилама. Имања припадају шеицима – улази се на капије од камена, где су постављене жуте заставе Хезболаха, а камени пут води до куће.
Слике ратних вођа и погинулих војника са реденицима преко прса, слике оружја и песме о освети. Израелска армија окупирала је ово подручје и остала пуне две деценије, да би је одатле протерала војска Хезболаха. Остаци шрапнела и граната виде се у старим градовима куда су некад пролазили крсташи на путу ка Светој земљи. У библијским пределима Марџајуна и Хезбаје, где се налази и дворац либанских емира, остале су пусте куће иза оних који су напустили земљу током рата. Засвођене терасе, тамнозелени оквири прозора са врховима свијеним у лук, спуштене жалузине. Пред понеком кућом још увек стоје стари крајслери и бјуици, чије су се гуме стопиле са тлом. Из Тира се, кад је ведро, види граница. Али нема помирења на видику.
Сеобе су прошле, ретко ће се некадашњи становници вратити у Либан. И повратак изгнаника у галилејске пределе и куће остаће дуго сањани мит.
*
Тир је оживео током лета, посебно сада, уочи Мундијала. У луци, где су фасаде живих боја, постављени су велики екрани. И данас, град где су прављене прве лађе које су могле издржати пут преко Медитерана, окренут је мору, али сада се плови мање, само уз обалу. Тако каже рибар Пол, хришћанин из Тира, чију сам слику видео у једном водичу за Либан. Дуга седа брада, веште руке које плету мрежу, ако се гледа из даљине као да је непомичан. Рибар се и сам претворио у слику, која би се могла налазити у било којем медитеранском граду, надилазећи време и место.
Овде, у хришћанском крају града где се усправља светионик, некадашњи капетан теретног брода а сада гостионичар Боб, воли приче о Феничанима. Они су граду и дали име, путовали из његове луке на север Африке, и подизали нове градове са старим називима: Картага, нови Тир. Осим прича о великим пловидбама, рибари жуде да слободно исплове на пучину где је улов већи. „Барка тражи таласе, а риба дубоку воду. Тако је откако је света и века, Абу Адаме“, говори рибар Пол ословљавајући ме, по либанском обичају, синовљевим именом. Адамов тата.
Пред именом мог сина све је добило нову светлост. Пре две године узео сам га у руке први пут, још ружичасте коже, прстију спојених као код даждевњака, и казао да га сви чекају на овом свету. Овде, у земљи која буди мисли о времену садашњем и прошлом, на раменима држимо наше мале. Да ли ћемо знати да их научимо сигурном ходу, као што су нас учили наши стари.
*
Југ Либана нема љупкост тосканског пејзажа, нити мирис Далмације или Провансе. Предели засути прашином и димом балансирају између кича и лепоте. Тенк претворен у споменик, слике ратника и вођа, чак и ајатолаха Хомеинија, изнад месара пред којима висе овнујске коже. Такви призори заклањају уске леје винограда и лимунова стабла са чијих грана плодови падају на цесту, и по старом обичају припадају путнику. Тиркизне довратке кућа квасе таласи. Поља мајчине душице модре се на последњим зракама сунца. Ако се из погледа, као у фотошопу, уклони непотребно, Тир, Накура и Шама постају слике, чисте и сведене, путокази старих средоземних путева.
У Тир сам путовао много пута, са таксистом Калилом, дружио се са војницима из италијанских бригада које већ дуги низ година носе поруку пријатељства овој области кроз коју се преламају столећни раздори. И док мала тојота вози аутопутем, а потом стазама кроз плантаже дуж мора, Калил говори о годинама рата, партијама покера у бејрутским подрумима, путовањима у Бугарску и Кину, где је набављао кожу за породичну фабрику ципела. Говори као да се све дешава пред нама, о сусретима са људима с оне стране закона, уценама и како је оставио алкохол. Мој пријатељ гради приче вијугавим меандрима а за крај нема времена јер „већ смо стигли у Тир, Абу Адаме.“
