Бербернице су овде незаобилазан део живота, брада обавезна а њених облика безброј. Када уђе у једну од њих, Бејрућанин из краја или путник намерник зарастао у браду, открива у свакој магичан сићушни свет испуњен мирисима а кроз звук маказа и бријача налик на шуштање шмиргла долазе занимљиве приче. О времену и догађајима текућег дана, оном што предстоји и о догађајима из прошлости.
Big boy, на брду Корајтем одмах изнад главне улице, Хамре, берберница је каквих је у Берјуту на стотине а опет посебна, подсећа на музеј музике, филма и рукотворина. Овде су на дрвеном балкону налик на капетански мост, окачене арапске лауте, виолина, канун из Ирана и шпанска гитара. На зидовима су омоти плоча, плакати египатских комедија и филмова са Омаром Шарифом у главној улози. Стари берберин Фарук неодољиво подсећа на славног глумца, чија је породица пореклом из либанског града Захлеа испод високих планина у долини Бека.
—Уђи на бријање. После дан прође лакше—казао је Фарук када је, приметивши с друге стране стакла знатижељни поглед, изашао из радње замагљене од етеричних уља као што добри дух израња из чаробне лампе. Прошла је од тада цела година. У августу почну у Бејруту дани тешке запаре, кошуља приања уз тело а човеку понестаје даха. Из бакреног ибрика насуо нам је по чашу воде, потом у филџане кафу са додатком кардамома.—Знам да странци не воле баш тај зачин, сувише је опор, али ради се само о навици: пиј кафу спремљену тако, и дан за даном, осетићеш прави укус. То је стари зачин, потиче из вавилонских вртова, даје арому и кафи и причи.—Фарук не жури са причом, пушта да прође извесно време пре него што она почне, као што се штима инструмент, разгибава рука и глас.
—Свако ради оно за шта није—казао је Фарук, док је обликовао браду у арапском стилу—па и ја, бријем и шишам, иако сам певач, бољи од Египћанина, Абдула Хафиза Халима. Кажу: „принц арапске песме“, „славуј“ . . . Запевао је у Каиру баршунастим гласом шездесет и неке, а ја сам тада већ наступао по бејрутским ресторанима уз море. Изгледао сам боље од Халима, певао боље, али свету не треба два пута исти глас. Осим тога, и сада у седамдесетој изгледам исто, и боље чак од Омара, али филмској позорници не треба два пута исти лик са брковима, јаким обрвама и размакнутим предњим зубима. Показује ми сат са сребрном наруквицом и белим циферблатом. У средини стоји модни знак: „Омар Шариф—Париз“.
Фарук брије и говори а муштерије знају да у његовој берберници време следи само ритам казаљки на његовом сату. Неки су већ много пута чули његове приче о бејрутским музичарима, виртуозима на лаути и певачима, други их слушају први пут чекајући тренутак када ће Фарук почети са песмом. У врело подне, он лагано затвара очи и забацује главу, тражи прави тон и чека надахнуће, док окупљени музичари свирају уводе на лаути и гитари. Почеци арпеђа на једном инструменту залазе у већ довршене акордске прелазе на другом. Свирају песме прве даме либанске музике, Фејруз, и египатског композитора Абдула Вахаба.
—То је највећи арапски композитор—додаје Фарук, не дајући ми времена да узвратим питањем, ставља ми платно око врата, узима четкицу и наноси сапун на лице, док са старог касетофона свира инструментална композиција „Хајати“, „Живот“, коју изводи симфонијски оркестар из Милана. Ритам дочарава пустињско сунце, лагано гибање каравана се убрзава и прелази у топот копита кроз афричка пространства. Неке од ових музичких тема подсећају на мелодије са Балкана, говорим о томе берберину. Помињем документарни филм који је трагом песме о девојци русе косе, обишао балканске земље, а у свакој тврде да је песма само њихова. Фарук ме слуша а потом, док бркове развлачи у благ осмех, каже да свака песма потиче одавде, из Либана.
Био је Фарук и по свету. У Обали Слоноваче радио је у стричевој фабрици одеће, одболовао маларију и усвојио покоји француски израз.—Либанци су као птице—говори даље Фарук, а ја се покушавам сетити где сам већ чуо ту реченицу, о Либанцима који одлазе из своје земље и настањују се далеко. У Америци, за неколико година проведених у Бруклину научио је енглески језик и како се свира на гитари са металним жицама, али се није одлучио за останак ту где се, како каже, кафа пије с ногу. Зарадио је новац да отвори радњу, у златним годинама Либана. На пулту је слика, на којој стоји пред тек отвореном радњом, испод натписа на енглеском и арапском, у дворедном оделу, скројеном по мери, јер и кројача има много у Бејруту те се одела често не купују већ праве. С руком наслоњеном на бок, млади Фарук задовољно се осмехује док гледа у објектив. Црно-бела фотографија постепено је добила боју сипине кости, а Бејрут је током дугих деценија мењао своје лице—изграђиван у време мира, разаран током рата.
Берберница је радила све то време, иако су разговор и песме прекидани због вести о лошим догађајима, изгонима и нерешеним споровима из прошлости. И као у Андрићевим причама о догађајима у босанској касаби, и у Фарукову берберницу приче увек стижу унапред кроз разнолика тумачења онога што ће се тек догодити.—Као што се лаута штима увек другачије, у нашем граду свако има свој штим—каже Фарук—али мислим да су Бејрућани и сви Либанци уморни од рата, жељни као некад музике и весеља. А уз добро бријање, све је лакше, најман! Том речју завршава се у Бејруту бријање, сами Бејрућани кажу да је непреводива. Али познајући их већ, као и овдашње бербернице, чини ми се да њено значење обухвата све оно што бријање овде јесте: ритуал, разговор, приче.
Тог августовског дана од Фарукове бербернице почело је за мене и сина откривање Бејрута. Био је миран док сам га чувао на крилу а Фарук га шишао и певао Вахабове песме. Овај део града са својим сокацима подсећа на београдски Дорћол из прошлости, а због нових високих здања на Менхетн са модерним банкама у којима службеници раде за компјутером са знаком јабуке.—Хвала ти што си видео да личим на Омара. Исти смо, само што ја не играм бриџ—казао је на крају Фарук а ја сам, пошто сам отшкринуо врата новог чаробног света, продужио пут и од улице до улице, из кварта у кварт, обилазио бејрутске бербернице.
*
Преко пута Саудијске амбасаде, упознао сам берберина коме нико не зна право име, већ само надимак—Мајк—одавно је престао да брије, то раде момци у радњи. Он шета пред радњом, чека нове муштерије, којима ће казати своје приче. Он зна сваку појединост везану за четврт Манара, названу по црно-белом светионику који још увек стоји поред вишеспратница изграђених прошлих година, тамо где су некад стајале ниске куће обрасле у бршљан. Он није као Фарук, не чека да пре почетка приче прође извесно време, да се испије кафа а пена нанесе на лице. Као певач који жељно ишчекује почетак наступа, Мајк своју причу почиње чим неко уђе у његову бријачницу.
—Бријао сам све који су прошли кроз Бејрут, глумце и режисере, амбасадоре и председнике, па и саудијског краља Фејсала—казао је берберин, тихо, скоро шапатом, као да саопштава поверљиву вест и тражи одговор на мом лицу.
—Ево како је то било. Седамесет и неке, дође он у Бејрут, тајно. Ја радим као и сваког дана, берберница пуна муштерија, посла преко главе. Одједном, уђоше у берберницу двојица у тамним оделима, кажу: „Треба да обријеш неког веома важног, не пита за цену, једино да браду обликујеш ваљано а он ће умети да награди берберина. Не питај ко је, одсео је у Ривијери. Чуо је да си ти најбољи берберин у Бејруту.“ Мајк је обукао најбоље одело, ставио кравату, и сео у црну лимузину са заставицом крај ретровизора.
Краљ, већ у седмој деценији, одсео је у апартману на последњем спрату. Када је ушао у предсобље, Мајк је осетио мирис урми и другог егзотичног воћа и чуо звуке арапске лауте. Краљ је лежао на дивану, уморан од напорног дана, и одмах почео разговор, као да се знају годинама, казао је да га понуде кафом и колачима. Гледао је неки каубојски филм са Јулом Бринером и, једну за другом, изговарао реплике унапред. Мајк је ћутао и слушао краља, отпијао кафу полако и јео колаче малим залогајима, таман да буде спреман да одговори брзо.—Реци, да ли волиш вестерне?—упитао је најзад краљ. Млади берберин прогутао је залогај и брзином муње покушао да се сети које је вестерне гледао. У Бејруту су се више приказивали љубавни филмови, романсе са плавим лепотицама, великим баловима и егзотичним путовањима.
Волим коње—кратко је одговорио. Краљ је чуо одговор, онда затражио наргилу и кроз димове почео говорити о пределима Арабије и ергелама расних коња. Рекао је и то да магаре може имати свако, коња не. И зато је допутовао у Бејрут, његови вранци спремни су за сутрашњу трку на бејрутском хиподрому. Казао је понешто и о политичким сплеткама, како зна да има много непријатеља и да му многи желе зло, али није све за причу данас и овде, у берберници.—Умеш ли да бријеш?—упитао је на крају, погледао у своје помоћнике а они су журно пришли да му помогну устати.
И као што су трубадури, путујући од места од места, знали где да прекину причу коју ће наставити на другом тргу, пред другом публиком, и берберин Мајк вешто бира место за станку.—Шта је даље било?—питам га а он, свечан попут глумца на сцени, одговара како тада није казао ништа. Само је узео сапун, наквасио га млаком водом, размутио четкицом а када је краљ сео, ставио платно преко њега и почео да брије.—Лице је лице, свако је исто, макар и краљевско. А бритва је бритва. Најважније је да се сапун ваљано размути и одстоји на лицу пре првих потеза бритвом.
Мајк је после бријао амбасадоре и новинаре који су долазили у Бејрут током вишегодишњег рата. Каже да је бријао и Самира Касира, који је на неколико стотина страница исписао хронику Бејрута а потом страдао од бомбе, исте године када и премијер Рафик Харири, чију слику берберин Мајк држи у радњи. Фејсалови коњи јурили су наредног дана, наставио је причу, однели неколико трофеја а берберин је добио велику напојницу и видео-касету филма са Јулом Бринером. Понуђен му је и посао, да пређе у Ријад и ради као берберин на двору, али се захвалио на великодушној понуди и казао како не може напустити Бејрут. Седамдесет и пете године обистиниле су се краљеве слутње, настрадао је у атентату у Ријаду. А убрзо у Либану почео је дуг исцрпљујући рат, чија су се збивања преламала кроз берберницу као мрље на лакмус хартији.
Берберин Мајк показује ми кашичицу са знаком хотела „Комодор“, где су се током рата окупљали новинари, донео ју је давно британски репортер. Прича ми анегдоту коју сам већ пуно пута чуо, о папагају, великој црвеној ари, који је у хотелском бару забављао госте псовкама на разним језика. Слушам га јер знам да ће је заокружити брзо и вешто прећи на берберницу, која је средиште његовог Бејрута и његовог света.—И у рату и миру брада расте а берберница ради, зато сам желео да овај занат преузму синови, али они се баве другим пословима—заокружује причу Мајк док излазим из његове радње а Блисова улица, куда је некада пролазио трамвај, мирише на медитеранско јутро.
*
У Фаруковој берберници чуо сам за веровање да су сваком кораци одбројани, по Божјем календару:
—Мени је записано да будем берберин, најбољи певач међу берберима и најбољи берберин међу певачима. А могао сам и ја грлити Барбару Стрејсенд, Настасију Кински, Џули Кристи . . .
Каже ми како је пре неколико дана гледао интервју Омара Шарифа. Приказују филмске љубави великог заводника а он одговара како не гледа више те сцене јер га обузме меланхолија и жал за младошћу. Од филма и музике, Фарук прелази на причу о својим синовима. Један је адвокат, други војник, трећи се бави рачунарима. Нада се да ће ускоро постати деда, радо држи у рукама моју ћерку од четири месеца, рођену у Бејруту, шапуће јој успаванку коју пева Фејруз, само је уметнуо њено име у песму а она гледа својим модрим очима свет око себе и берберницу, која је мала продавница тајни.
Негде на северу, Фарук је купио од трговца из Сирије дугу змијску кожу, иако не зна ни сам за шта му треба шарени змијски свлак. Смеђе нијансе сијају на светлуцавој крљушти. Ако се пређе ноктом, крза се и круни, треба је премазати посебном машћу или лаком. Такве су и приче из бејрутских берберница, успутне али пуне живости, те остају у сећању као сцене из филма, дијалози заоденути у плашт пријатељства.
Овог лета одмарам се на планини Фераји, где се Бејрућани склањају од врелине града. Хладна земља освежава и одмара тело. Када на лицу мог сина никне брада, ја ћу му показати како се користи бријач као што је мени показао мој отац. Можда ће се и он, једном кад све постане сећање, кад не буде ни Фарука ни других бејрутских бербера, вратити у Бејрут и отићи на бријање код мајстора, који ће наследити вештину заната и дар причања.
