𝄢

Posle mnogo vremena, ponovo sam video svoj kontrabas. Bio je položen pored stola dr Sibinović. Heckler i Koch su me ostavili na stolici, ne vezavši me. Samo su se tiho povukli iz ordinacije i zatvorili vrata za sobom. Da li se sećate ovog instrumenta?, zbunila me je pitanjem doktorka, koja je stajala prekršenih ruku. Da, naravno da se sećam, odgovorio sam, to je moj stari gasparo. Zašto mislite da je baš vaš? Svi su uglavnom isti, zar ne?, insistirala je dr Sibinović. Jesu, na prvi pogled, ali kad se srodite s njima, shvatite da svaki kontrabas ima svoj, da tako kažem, identitet. Da li to zavisi od onog ko na njemu svira ili ga već imaju po sebi? Imaju ga po sebi, ali se on tokom vremena menja, u zavisnosti od muzičara koji sviraju na njemu, odgovorio sam. Da li to znači da instrument može da pamti? Doktorka Sibinović je bila u dobroj formi, izgledalo je kao da želi da mi se osveti za poslednju seansu. Sada je postavljala pitanja bez predaha, kao da se danima spremala za to. Da pamti?, ponovio sam zbunjeno. Ne znam baš, ali svakako može da nosi neke tragove. Tragove?, pitala je. Kakve tragove? Pa, eto, moj kontrabas ima na vratu jedan zarez, pozadi, kao da ga je neko usekao nožem. Otkud to? Kupio sam ga kao polovni instrument u jednoj frankfurtskoj radnji juna 2002, nedaleko od Glavne železničke stanice. Da li znate kome je pripadao? Pokušao sam da saznam, rekao sam, ali bez uspeha. Verovatno je promenio više vlasnika, pošto je napravljen pre Drugog svetskog rata. Ali bio je u dobrom stanju. Zašto ste se odlučili baš za njega? Bilo je to najteže pitanje od svih, jer osećaj koji sam imao tog letnjeg popodneva, kada sam sa prijateljem Darkom, vlasnikom Jazz Cafe Bara u Frankfurtu, ušao u Kontrabass-Atelier i uzeo svoj budući instrument u ruke, bio je jedan od onih mističkih trenutaka prepoznavanja. Darko se nasmejao kada sam mu rekao šta sam osetio dok sam kroz puž osmatrao liniju vrata na kontrabasu. Bio je besprekorno prav, grifplatna su klizila pod prstima, žice šuštale, gasparovski kosi kordar bio je kao nov. Misliš da je to osetio i Scott LaFaro kad je pronašao svoj abraham prescott bas iz 1825, ha?, pitao me je Darko, namignuvši mi. Da to nije osetio, jebiga, ne bi ga ni uzeo, rekao sam pošto sam napravio nekoliko brzih prelaza preko žica. Zvuk je bio čist, volumen pun, nije smetalo ni to što sam stajao u ćošku radnje. Najednom sam osetio kako tim instrumentom mogu da ovladam prostorom i svim njegovim skrivenim zvukovima, koji bi se neizostavno morali uplesti u moje sviranje. Ali, čuj, hteo je da me podseti Darko, LaFaro baš i nije imao mnogo sreće s tim basom, znaš? Nepune dve godine, rekao sam mu pošto sam napravio stanku, toliko se družio s njim. Prethodno su mu ukrali kontrabas iz kola, a onda je konačno pronašao svoj instrument. Nije to mala stvar, čak i za tako kratak period. Misliš?, dodao je Darko sumnjičavo. Dva albuma su ostala za sva vremena, kazao sam dodirnuvši obrazom vrat svog kontrabasa, Sunday at the Village Vanguard i Waltz for Debby, oba sa Billom Evansom. Znaš da je Evans komponovao Waltz dok je bio u vojsci, desetak godina ranije, prekinuo me je Darko, koji je bio fanatik prikupljanja trivije iz života džez muzičara, taj period mu je ostavio gadne košmare. Šta je sanjao?, pitao sam. Uvek isto, odgovorio je, kako se davi u jezeru. Pričao je kasnije kako je u tom snu čuo Strawinskog, kojeg je obožavao kao klinac. Seo je i napisao Waltz for Debby i posvetio ga svojoj maloj nećaki jer ga je podsećala na njegovu majku, inače Rusinku poreklom iz Zakarpatja. Ako poslušaš Petrušku, shvatićeš da je Evans bio Strawinsky američkog džeza. Ali tek juna 1961, kada je na deset dana pretkraj života LaFaro odsvirao kontrabas na Waltzu, Evans je shvatio da je to onaj zvuk iz njegovog sna.

Niste mi odgovorili zašto ste odabrali baš ovaj instrument, opomenula me je dr Sibinović, pošto je nespretno podigla moj kontrabas. Stajala je preda mnom, okidajući žice jednu po jednu. Čulo se samo muklo ječanje, koje je dolazilo iz tog za mene mrtvog instrumenta. Izabrao sam ga, odgovorio sam, jer je ličio na mene. Na vas? Da, na mene. Bio je moje visine, 3/4, imao je tu boju žućkastosvetlu koja se ka F-otvorima preliva u tamnije tonove. Ove ovde, pokazala je dr Sibinović prstima. Da, tu se nalaze ulazi u dušu instrumenta. Neki basisti je tako i zovu. U stvari, to su otvori rezonantne kutije, od njihovih oblika zavisi boja vašeg zvuka, od brzine prstiju vaš džez, a toplina tonova, ako je ima, samo od vašeg srca. Pokažite mi to, rekla je ona. Kako to mislite? Bio sam zbunjen. Lepo, rekla je dr Sibinović, dođite i stanite iza mene. A tako, zaključio sam i teško ustao sa stolice. Kada sam joj se sasvim približio, ponovo sam osetio njen miris kao prve večeri po dolasku u Zavod. Bila je niska za moj kontrabas, pa je morala da podigne levu ruku mnogo više nego što bi trebalo pri sviranju, a to je umelo da umori muzičara. Stao sam iza nje i zbunjeno pokušao da dohvatim instrument, a da je pritom ne dodirnem. U jednom trenutku, moja leva ruka bila je iznad njene na vratu kontrabasa, dok sa desnom nisam znao šta da uradim. Pokažite mi šta se radi desnom rukom, naredila mi je dr Sibinović, a ja sam joj nehotice prišao korak bliže osetivši toplinu njenog bedra na svojoj nozi.

Ponovo sam dodirnuo žice, najpre jednu, zatim i sve četiri, ali bez trzanja, polako, da upijem svaku neravninu pod jagodicama prstiju. Zaboravio sam taj osećaj koji mi je nekada bio važniji od samog sviranja: šta znači biti sa instrumentom i čekati onaj trenutak kada će mi unutrašnja muzika pokrenuti prste. Sada sam stajao u tom bizarnom položaju, obgrlivši dr Sibinović, koja je uporno pokušavala da učini nešto mojim prstima, ali uzalud, jer to je bila poslednja stvar na svetu koju bih uradio tu, sa njom, u polumraku ordinacije. Pokažite mi osnovne pokrete, rekla je. Je li ovo deo terapije?, pitao sam, odmaknuvši glavu od njenog temena, kojim mi je bila dodirnula bradu. Sve je deo terapije, odgovorila je posle kraće stanke. Verovatno snimate nekom skrivenom kamerom?, nasmejao sam se. Da, ja sve snimam, rekla je pritisnuvši mi prste desne ruke na žice. Ozvučeni ste, znači? Ponekad jesam. Jeste li i salu za elektroterapiju opremili kamerama? Osetio sam kako se blago udaljila, a potom mi se još jače prislonila leđima na grudi. Da. I nju. Mislio sam da su to radili bez vašeg znanja, kazao sam. Svirajte, zapovedala je, dajte mi osnovu! Zatim je dodala: Terapija strujom nikada nije napuštena . . . Ne mogu da sviram, odgovorio sam, struja me je dobro udesila. Nije vas struja udesila, nego vaša depresija, ja sam morala da intervenišem. Baš ste lepo to uradili . . . Zašto, pa mnogi glumci iz Holywooda su na ETC terapiji, osmehnula se ironično, Heath Ledger je bio, Catherine Zeta-Jones, Carrie Fisher, Harison Ford . . . Pola Star Warsa je na ETC-u . . . Verovatno samo Dart Wader nije bio, prekinuo sam je rasplevši svoje prste iz njenih.

Hteo sam da se odmaknem, ali njen komentar me je zaustavio. Videla sam šta vam se desilo posle ETC-a, rekla je hladnim glasom. Vraćali ste snimak, verovatno?, pitao sam pridržavajući se za vrat kontrabasa. Jesam, odgovorila je, vraćala i usporavala. To je neoboriv dokaz moje dijagnostičke pretpostavke . . . Vaše pretpostavke?, pitao sam prislonivši prste na E i A žicu. U vama ima još volje za životom, depresija nije ušla u terminalnu fazu, uprkos kriznom ispadu. To zaključujete na osnovu moje erekcije?, pitao sam povukavši prste naviše. Da, i na osnovu nje. Dobili ste je malo posle prekida ETC-a . . . Da li se sećate na šta ste mislili u tom trenutku? Tada sam odmakao ruku i udario po žicama, a potom dvaput po telu instrumenta zglobovima prstiju. Ovaj kontrabas, rekao sam, ne svira se samo prstima niti samo po žicama. Njegove mogućnosti su velike . . . Na koga ste mislili u tom trenutku?, ponovila je pitanje dr Sibinović, ulovivši mi ruku na telu kontrabasa. Ne sećam se, odgovorio sam, izmigoljivši se iz njenog znojavog stiska. U tome je i problem, rekla je, vi morate najpre da se setite da biste zaboravili? Da se setim?, ponovio sam zbunjeno. Ja se svega sećam . . . Nekoliko važnih momenata u životu, odgovorila je vodeći mi kažiprst po liniji F-otvora. Sviranja, na primer. To je nemoguće, Larisa, rekao sam iznenadivši samog sebe kako sam je oslovio. Nemoguće, ponovio sam, jer nema više muzike u meni.

Stajali smo ćutke nedaleko od njenog radnog stola, bio sam naslonjen na kontrabas, a ona na mene. Stona lampa se povremeno gasila i palila. Iz hodnika sam čuo nečije korake koji su dolazili do vrata ordinacije i zatim se utišali. Izgubio sam pojam o vremenu, susrevši se ponovo sa svojim instrumentom. Bilo je pozno doba noći. U ovakvim trenucima obično neko uđe, rekla je izvukavši se ispod moje ruke. Kada sam je pogledao u oči, video sam da je sasvim staložena i mirna jer je sve uradila onako kako je planirala. Svaki moj gest i svaka reč bili su zabeleženi. Ostatak noći, dodala je, provešćete na EEG-u. Moram dokraja da istražim vašu glavu. Onda je popravila svoju lekarsku bluzu od zelenog kepera na kojoj sam tek tada primetio izrez veći nego ranije. Na tren su nam se sreli pogledi, kao da je uhvatila moju poslednju misao. Instrument nam, zasad, neće trebati, rekla je i izašla u hodnik. Ja sam ostao još neko vreme sam sa svojim kontrabasom. Osećao sam nemoć u laktovima i kolenima. Moj instrument je, činilo mi se, osećao isto. Želeo sam najradije da se srušim na pod i odmorim se od naporne terapije kojoj me je ovog puta podvrgla dr Sibinović. Bilo je teže od onih zvukova, pomislio sam, osluškujući užurbani bat bolničara koji su dolazili po mene.

𝄢

Ispod kacige, čiji je vizir ponovo bio spušten, imao sam nešto što je ličilo na mornarsku potkapu, ali ova je bila opremljena elektrodama koje su mi kao vlažni pipci bile priljubljene uz lobanju. Kroz njih su mi Heckler i Koch prethodno ubrizgali neki gel, a potom namakli kacigu. Umesto stone lampe, na doktorkin sto su postavili neko treptavo svetlo, koje su usmerili ka meni. Zbog njega više nisam mogao da vidim ništa osim učestalog bleskanja, koje bi potom menjalo tempo i intenzitet. Čas je bilo blizu, čas bi se udaljilo i nastavilo da me posmatra iz dubine kovinske noći. Ponekad bi menjalo boje, bilo ih je ukupno tri, crvena, zelena i žuta. Najpre bi se vinulo visoko u noć, menjajući redosled i način treperenja, da bi se potom, kao na nekom ogromnom točku, vratilo dole, pozivajući nove goste panorame da se ukrcaju u gondole iznad kojih su treperila svetla. Ivan, Ena i ja ušli smo u prvu praznu gondolu, a u sledeću su uskočili Nik, Grujić i Bozsik, džez pijanista i naš vodič kroz Budimpeštu. Bili smo pripiti jer se koncert u Jelen Bisztrou na Blaha Lujza teru već završio, a mene je kombinacija oxycodina i jamesona navela da zaboravim na svoj strah od visine. Zavalio sam se udobno prekoputa Ene i Ivana, raširio ruke na naslonu sedišta i zabacio glavu pozadi kako bih mogao da kroz zadnje staklo posmatram dizanje velikog Oka Budimpešte visoko u svetlu noć. Ena se smejala dok joj je Ivan prepričavao svoje zgode iz sex shopa na Ferenc kerutu. Prodavac ga je pitao kakav dildo želi, on je rekao da mu treba svetleći sa šećernim prahom, ali mu je ovaj odgovorio da takav nemaju, a da za šećerni prah može da se raspita u susednoj radnji zdrave hrane, tako da i običan dildo može, ako baš želi, sam posuti šećerom. Ili već nečim drugim. On mu je preporučivao odličan švajcarski gel, ali Ivan nije hteo ni da čuje jer je negde pročitao da baš takav može da se kupi u Budimpešti. Hteo je da ga pokloni Eni za rođendan, zbog čega je ona stalno ponavljala: Kako si ti prost . . . I bezobrazan, mačak. Zatim bi prasnula u smeh koji mi je udarao u slepoočnice kao u timpane dok se svetlost metalnog kolosa sa gondolama pojačavala sa visinom, koja je trebalo, kako su nam rekli te večeri u Jelen Bisztrou, da na najvišoj tački dosegne čak šezdeset pet metara. I, zaista, naša plava gondola pela se sve više uz škripu metalnih zglobova i muziku koja je dopirala odozdo, gde su šareni krovovi iznad tezgi postajali nalik na pečurke. Pogledao sam kroz prozore gondole i video da se već nalazimo u visini krova osvetljenog Parlamenta u daljini. Lanchid je bleštao po uzgibanim linijama svojih lanaca i kapija kao neko rečno božanstvo, koje se davno nasukalo na dunavske obale između Budima i Pešte, bez namere da se ikada više makne odatle. S druge strane reke, čiji je vodostaj tih dana enormno rastao, dizala su se budimska brda sa krovovima zgrada i tvrđave, uz čije su zidine jaki reflektori bacali snopove svetlosti ka nebu.

Ako bih ikada radio muziku za film, rekao sam iznenada, onda bi ona bila spora kao ovaj točak ali bi išla visoko, i polako . . . Otprilike kao uvod u Satantango Béle Tarra . . . Svitalo bi polako. Izbacio bih duvačku sekciju. Only strings. Najpre gitara. Nik bi to sigurno mogao, jer i on voli Bélu Tarra, kao i ja . . . Ivan i Ena su me pogledali zabezeknuto, kao da sam s neba pao u njihovu gondolu, usred proslave njenog tridesetog rođendana. Pa ko bi tebe pozvao da radiš muziku za film, jebô te bog, cerekao se Ivan, vadeći flašu iz svog ranca. Jameson ti je ozbiljno udario u glavu, matori, dodao je i povukao iz boce. Ena mu je sela u krilo i iz njegove ruke nategla dobar gutljaj viskija. Oko glave je imala srebrnu traku, vezanu sa bočne strane, iznad uha, tako da joj je njen duži kraj padao preko ramena i zavlačio joj se kroz otvor zelene bluze među grudi. Ivan je pažljivo izvukao tu vrpcu, da bi potom nastavio da je golica po vratu. Šta misliš, kako bi se zvala ta njegova stvar za film?, pitao je Enu. Možda Tragični zornjak, rekla je ona, tobože se braneći od njegove ruke. Ma ne, ispravljao ju je on, Moja govna, moji snovi. Ili Bacanje pegle, smejala se Ena. Pa šta ti misliš, okuražio se Ivan, da su ljudi blesavi i da ne vide da je to što ti sviraš golo sranje? Jeftina kopija ranog Danielssona sa dva Mingusova prelaza, i to trapava. Ti nisi uspeo F-kvartet da dovedeš ni do produkcije PGP-a, a kamoli do neke ozbiljnije etikete. Ajde, reci mi kada je izašao neki ozbiljniji tekst o našem radu u Vremenu, Danasu, Jutarnjem ili na Jazzinu. Dobro, jedan jeste, u Politikinom dodatku, gde nas je onaj kritičar okrpio zbog, kako je napisao, preosmišljene improvizacije na basu. Dakle, tvog sranja . . . Ivan je postajao sve zagrejaniji. Odavno ga nisam video u takvom raspoloženju, u koje je dospevao samo kada bi mu Ena posebno podilazila, kao proteklih dana. Ne, ne, mačkić, rekla je ona, ne budi tako grub prema našem Fići, mislim da bi mu PGP odlično legao. Možda snimi album Ko to tamo gudi. Ma ne, bolje je Poslednji tango u Sumrakovcu. Ivan se već gušio od smeha, a oči su mu se caklile kao da će svakog časa iz njih suknuti plamen. On misli da će ga zvati da snimi za ACT Music ili RAZDAZ Recordz, a ovamo svira po birtijama gorim od onih iz crnog talasa. Gulaš Jazz, dosadno kao onaj njegov Béla Tarr.

Ma pun mi vas je kurac više!, viknuo sam udarivši nogom u vrata gondole, koja su se širom otvorila ka obrisima noćnih krovova. Ivan se još uvek cerekao, dok se Ena naglo uozbiljila, kao da je želela da mi kaže „konačno si se pokrenuo“. Ustao sam, uhvatio pijanog Ivana za kragnu karirane košulje i povukao ga k sebi. Matori je pukô skroz, rekao je on gušeći se od smeha. Blago se njihao, kao i gondola u kojoj smo se nalazili. Sad ćemo da vidimo koliko života imaš, mačkić!, rekao sam gurajući ga ka otvorenim vratima. On se refleksno odupirao rukama o zidove kabine koja se sve više ljuljala. Ena je najednom vrisnula iza mene kao da se probudila iz delirijuma. Jesi li poludeo?, vikala je. Šta to radiš, manijače? Ubićeš nas! Ali ja više nisam mario za to. Zamišljao sam Ivanovo lice koje se izobličavalo od straha dok bi leteo prema tezgama ispod nas. Pomislio sam kako bi bilo dobro da se nabode na neku od onih uspravnih cevi konstrukcije, koje su virile iz šarenih cirada. Tada bi iz njega iscurio sav taj jed i žuč, koje je sipao otkad sam ga upoznao. Nije prošao nijedan dan od tada a da nije iskoristio priliku da mi spočitava nešto, zbog novca, zbog uslova rada, zbog instrumenata, zbog turneja, zbog mog odnosa prema njemu, ili prema ostatku benda, zbog moje navike da odlučujem sam u odsudnim trenucima, zbog mog načina sviranja naposletku, zbog žica na mom kontrabasu, zbog muzike koju sam komponovao, sam ili sa Nikom, a nikada sa njim jer nije bio talentovan ni za šta osim za školsko duvanje u saks. Bilo mi je dosta svega, a naročito njegovog podlog ciničkog humora, koji je u kombinaciji sa Eninom dvostrukom igrom postajao nepodnošljiv, baš kao te večeri na šezdeset petom metru iznad budimpeštanskog pločnika, na kome sam želeo da vidim tu žutu fleku koja bi ostala od njega, pošto bi konačno tresnuo o beton. Ena me je zgrabila za ramena i povukla unutra, ali ja se nisam ni makao. Bio sam ozbiljan u svojoj nameri, dok se Ivan još uvek dozivao pameti, cerekajući se i besneći, jer nije mogao da shvati šta se zapravo događa. A to nije mogao da razume ni protekle noći, kada sam slučajno promašio svoju sobu i ušao u njegovu, tik pored moje. Bilo je otključano, pa nisam ni obratio pažnju na broj koji je bio ugraviran na pločici mog ključa. Unutra me je dočekala neka prigušena svetlost prostranog apartmana, čiji je jedan zid bio u ogledalima. Napravio sam dva koraka, a onda stao i malaksalo se naslonio na zid kratkog hodnika, ugledavši njih dvoje na sredini sobe. On je stajao potpuno go, sa crnom leptir-mašnom oko vrata i čašom u ruci, dok je Ena, odevena u mrežaste čarape sa halterima i s velikom crvenom mašnom u kosi, klečala pod njim, meni okrenuta leđima. Njena kičma se u savršenoj liniji violinskog ključa spuštala naniže, ka tračici podvezica, odakle je izranjao dugačak upredeni rep, koji se spuštao između njenih belih guzova i padao na pod, praveći osmicu koja se završavala strelastim šiljkom. Stajao sam kao hipnotisan, ne znajući šta da činim, pa sam nastavio da gledam taj prizor u kome više nisam video njih dvoje, već svoju propast, koja je imala oblik njihovih spojenih tela, kao neki zaboravljeni suvenir iz grčkih primorskih gradova, gde se erotika pozne antike mogla kupiti na svakom koraku za dva evra. Bili su samo kadar sa neke replike stare antičke vaze, na čijoj su se crnoj poprečnoj traci nizale scene kopulacije nezasitih satira i osmehnutih nimfi, pored jezera, u pećinama, na stenama, ponekad mnogo njih na gomili, u orgijama kojima su se završavale svetkovine posvećene bogu Dionisu. Tada me je, učinilo mi se, Ivan primetio u ogledalu i počeo glasno da se smeje, a zapravo je to bila najava njegovog orgazma, jer je ubrzo ispustio čašu na pod i zagrcnuo se kao da se guši. Otvorio je usta širom, pokazavši svoje krive zube, a onda je počeo jednolično da ječi i kevće. Izašao sam, zalupivši vratima za sobom. Sišao sam do lobija i naručio piće. Verovao sam da me nisu ni primetili, naročito ne Ena, koja je bila posvećena drugim stvarima. I zaista, sutradan, na doručku, sedeli smo svi za jednim stolom. Nik je prepričavao svoju posetu muzeju Teror Haza. Na nekom arhivskom snimku, koji je zabeležio Hitlerov ulazak u Budimpeštu, u mnoštvu podignutih ruku u znak pozdrava Fireru, samo jedan nesrećnik u invalidskim kolicima ostao je spuštene ruke. Međutim, kada je njegova žena to primetila, uplašila se i svojom levom rukom podigla je paralizovanu ruku nevoljnog muža. Ena se osmehnula umorno i zagrizla komad prepečenog hleba po kome je prethodno namazala bogat sloj sirnog namaza, što se na jednom mestu prelivao na njene prste. Ulovivši moj pogled preko stola, podigla je obrve kao da me pita „šta si zinuo“. Tako me je gledala ceo dan. Po tome sam znao da sam svojim slučajnim upadom prošle noći uneo nepotrebne trzavice u njihov odnos. Ivan nije prozborio ni reč sve do početka svirke, otkad nije prestao da me nervira nepotrebno dugim solom svaki put kada bi na njega došao red.

Tako je bilo i pretkraj koncerta, kada smo svirali My Favorite Things. Bio je to poklon Eni, kako je rekao pre početka pesme, za njen rođendan koji će proslaviti u ovom divnom gradu. Publika je zapljeskala. Svetlost je treperila po crno-belim pločicama stubova koji su nosili strop u Bisztrou. Sad smo živo najebali, dobacio mi je Grujić vrteći palice. Nik je prišao bliže mikrofonu, a ja sam se premestio na njegovo mesto. Kada je sa šanka bučno izleteo zapušač iz šampanjca, krenuli smo da sviramo, pribojavajući se Ivanove deonice na saksofonu. Sve je počelo da se usporava dok sam prebirao po žicama, činilo mi se da mogu da pratim let tog plutanog čepa kroz zamagljeni vazduh Bisztroa Jelen. Udario je u jedan stub i potom rikošetirao ka zidu, završivši u čaši s pivom jednog visokog mladića koji je stajao sa devojkom u indijskog haljini. Ona je prasnula u smeh. Bozsik je svirao uvodne taktove na pijaninu, sasvim polako, dok sam ga ja pratio, usporavajući svakim tonom sve više, tako da je na kraju coltraneovski uvod postao širok kao Rákóczijev bulevar, kojim smo nameravali da odemo do Oka Budimpešte nakon koncerta. Noć se vukla po ćoškovima, Jobik simpatizeri u maskirnim pantalonama i duksevima sa kapuljačama sedeli su pored kontejnera dok smo Ena i ja prolazili pored njih. Znaš li šta znači „jelen“ na mađarskom?, pitala me je tipkajući na svom telefonu. Nemam pojma, rekao sam, sigurno ne znači „jelen“, „deer“ ili „Reh“. Ne budi lud, pogledala me je preko ruba telefona, to znači „sadašnjost“, „present“, pa, ako hoćeš, i „Gegenwart“. Nikad ne bih pogodio, rekao sam. To je vreme u kom ti ne živiš, dodala je Ena udarivši me laktom u hodu. Zašto tako misliš?, pitao sam je. Pa hajde, reci mi koje stvari ti najviše znače u životu, osmehnula se. Misliš na stvari, predmete? Ili na stvari, stvari uopšte? Hajde, daj mi prvo predmete, rekla je. Pa evo, otezao sam sa odgovorom, znači mi srebrna tabakera koju sam kupio na pijaci u Lavovu, zatim Sonyjev mp3 player koji sam dobio za jednu Novu godinu, par šarenih čarapa koje ne nosim često, prvo izdanje Kind of Blue, koje sam pronašao u frankfurtskoj antikvarnici, mala figura nosoroga sa Sitonije od ružinog drveta i, naravno, linzer kolači, ako je džem dovoljno dobar a testo prhko. I simply remember my favorite things, pevao je Nik, and then I don’t feel so bad . . . A tebi?, pitao sam Enu pošto je napravila grimasu koja je trebalo da znači da je tek delimično zadovoljno mojim odgovorom. Heh, meni, rekla je zakolutavši očima, pa to je bilo pitanje za tebe. Ali dobro, igramo se . . . Svašta mi je važno, znaš. Kao, na primer, srebrne naušnice sa mističnim vrtlogom, zatim jedne sa lenjom plavom mačkom, onda golicaljka za leđa od ljubičastog paperja, jedna knjiga pesama Charlesa Bukowskog i šta još, možda Grey December Cheta Bakera. Volim i miris ranog proleća, kada se jedva razlikuje od zime, ali ga osećaš u kostima, znaš, onako jako, nepogrešivo . . .To više nisu stvari, rekao sam. Ne budi sitničav, inače ću pozvati one Jobik drugare da te ispraše. Učinila bi to? Znaš da ne bih, zastala je načas, dodirnuvši mi donju usnu palcem. Osim, osim ako . . . When the dog bites, nastavljao je Nik, when the bee stings, glasom rezigniranog čoveka, when I’m feeling sad, kome su najvažnije stvari u životu izgubile značaj, I simply remember my favorite things, i sada je samo plutao između njih, and then I don’t feel so bad. Osim ako saksofonista ne bi bio u pitanju, namignuo sam joj. Jebote, ostavi ga više na miru, ljutnula se Ena pokazujući mi na svetlo u daljini, gde je trebalo da skrenemo u našu sadašnjost.

Udarac među noge vratio me je u realnost, pa sam se sa Ivanom zateturao unazad, on je pao na sedište gondole, a ja u stolicu dr Sibinović, koja je konačno isključila svetlo na svom stolu, ostavši mirno da prati izlomljene grafikone na ekranu svog računara, koji su proticali kao reka, bešumno, beležeći bioelektričnu aktivnost mog mozga. Zaspali ste, rekla je ne dižući pogled sa ustalasanog encefalograma, ali nakratko.