ĐUBRE JE BOLJE

Kada mi je Magda rekla da je između nas sve gotovo, nisam uopšte pomislio na đubre. Magda mi je to saopštila iznenada i neuvijeno, tokom večere na kojoj je trebalo da proslavimo petu godišnjicu našeg zabavljanja. Taman sam ustao, podigao čašu i zaustio da izrecitujem zdravicu, a ona je rekla: «Spusti tu čašu i zaćuti—imam nešto važno da ti kažem.» Glas joj je odjednom postao toliko leden, da sam osetio kako mi uši mrznu. Seo sam, spustio čašu i zagledao se u Magdu. Nisam mogao da pretpostavim šta želi da mi kaže i na usnama mi je i dalje poigravao osmeh. Magda je pomerila flašu sa vinom, slanik, vazu sa cvećem, pepeljaru, sve ono što se nalazilo između nas i rekla: «Mislim da je bolje da prestaneš da se smeješ.» Glas joj je već bio tako hladan da sam znao da nemam izbora. Prstima sam ispravio ukočene usne i nastavio da je gledam. «Neće ovo dugo trajati», rekla je, a onda je pričala više od dvadeset minuta. Rekla je stvari koje se obično govore u takvim situacijama: kako nam je bilo lepo, kako je divno što smo imali priliku da se bolje upoznamo, kako će neki trenuci u njoj ostati zauvek, kako je šteta što moramo da raskinemo, ali život ima neka svoja pravila i ona se moraju poštovati. «Ukratko», rekla je, «to je kraj i sada moram da idem.» Pomerila je pepeljaru ponovo između nas, ugasila cigaretu i otišla. Istog časa stolu je prišao kelner i upitao me hoću li nešto za dezert. «Zašto da ne», rekao sam i naručio palačinke sa prelivom od čokolade. Kelner je klimnuo glavom, ispraznio pepeljaru i stavio je pored mene. Preko puta mene ionako nije bilo nikoga. Tada sam, u stvari, i pomislio na đubre.

Sve je počelo tako što sam joj zatražio donji veš koji je imala na sebi one večeri kada smo prvi put vodili ljubav. Ona ga, zapravo, te večeri nije imala na sebi jer smo se tokom predigre potpuno razgolitili, i kada je posle svega htela da se obuče, spustio sam šaku na gaćice i prsluče i rekao: «Ovo ostaje ovde.» Magda je protestovala, tvrdila da ne može da hoda gradom bez donjeg veša na sebi, ali je na kraju popustila. «Samo mi reci», upitala je. «Šta ćeš da radiš s njima?» Rekao sam prvu stvar koja mi je pala na pamet: «To je početak muzeja naše ljubavi.»

Tako sam postao kustos i marljivo bdio nad Magdom i samim sobom. Svaki papirić, svaka salveta, pozorišne karte, razglednice, delovi odeće, pocepane čarape, upotrebljena kesica sa čajom od kamilice, istrošena hemijska olovka, zgnječena pasta za zube, pogrešno prepisan recept za čokoladnu tortu, kupaći kostim koji je nosila na odmoru u Grčkoj, isečene fotografije, ćebe iz aviona, prazne konzerve, sve to sam donosio u moj stan i slagao u kutije, lepio u albume, uramljivao, ređao na police. Imao sam čak i herbarijum sa cvetovima i listovima njenih biljaka, kao i iz buketa koje je dobijala u raznim prilikama, a u jednoj kutiji držao sam noćne leptirove koje sam, zbog njenog histeričnog straha od njih, morao da uhvatim kako sam znao i umeo. U raznim sveskama i fasciklama vodio sam pedantnu evidenciju svih tih predmeta: uz njihov opis, tu sam beležio gde i kako su postali deo muzejskog inventara, kao i mesto gde se nalaze u mom stanu. Poslednja stavka bila je izuzetno važna jer se tokom pet godina našeg zabavljanja, tj. rada muzeja, moj stan pretvorio u skladište kesa, kutija, fascikla, ormarića i polica, odnosno, kako sam često govorio Magdi, «u veličanstveni lavirint naše ljubavi».

Sada sam stajao u tom lavirintu—iz kojeg je Magda, očigledno, odavno pronašla izlaz—i zaprepašćeno gledao kako sve gubi doskorašnji sjaj. Ono što je do juče bilo dobrodošli podsetnik i trag ljubavi, sada se pretvaralo u balast uspomena, u nepotreban otpad, u đubre. I dok bi mi nekada srce zaigralo na samu pomisao na, recimo, «papirnu maramicu kojom je Magda obrisala oznojano čelo», sada mi se, zajedno sa nozdrvama, grčilo od smrada koji se podizao iz džaka napunjenog maramicama koje je ona na razne načine upotrebila i bacila. Ljubav, uvideo sam, nije samo slepa, već je i gluva, ima zapušen nos i lišena je čula ukusa i dodira.

Moj stan je na četvrtom spratu u zgradi bez lifta. Dok sam iznosio doskorašnje muzejske eksponate, a mišići mi brideli od napora, proklinjao sam i ljubav i Magdu i sudbinu koja nas je sastavila i ono, šta god to bilo, što nas je razdvojilo. Sebe, naravno, nisam spominjao; na kraju krajeva, koliko znam, ja ni u čemu nisam pogrešio. Istina, kako se zbirka uvećavala tako sam ja sve više bio kustos a sve manje ljubavnik, ali to sam uradio upravo zbog ljubavi, ne protiv nje. Da je Magda htela da me sasluša, sve je moglo drugačije da se odigra. Sada je kasno. Stojim pored kontejnera, otvaram poslednju kutiju i vadim muzejske eksponate: Magdin kombinezon sa pokidanom bretelom; masnu kesicu od Mekdonaldovih krompirića (u uglu piše: Budimpešta); prljave Magdine dokolenice (dva para); veliko pakovanje prezervativa (neupotrebljenih—upotrebljene, na Magdino insistiranje, nisam čuvao); pidžamu koju je Magda imala na sebi kada je prvi put rekla da me voli; lekarski nalazi kada smo bili uvereni da je ostala u drugom stanju (a nije); lekarski nalazi kada smo bili uvereni da nije ostala u drugom stanju (a jeste); papirić na kojem je Magda napisala: A ti mene? (ne znam šta je prethodilo tom pitanju); i još mnoštvo drugih eksponata koji, jedan za drugim, bez razlike, u širokom luku lete prema kontejneru, doživljavajući pritom tragičan preobražaj od predmeta muzejske vrednosti u beznačajan sastojak gradskog đubreta. I sam sam zapanjen brzinom kojom ljubav iščezava, kojom se srce prevrće kao čarapa, premda sam ipak siguran da nisam pogrešio. Đubre je korisno, pogotovo ono koje se reciklira, a neuzvraćena ljubav ničemu ne služi. To je talog koji jedino može da okuje srce, ništa više. Đubre je, ipak, bolje.